ПОУКЕ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Првенство међу себи равнима видим како га је поставио Спаситељ - у величини смирења.

Пред Њим је велики сваки онај ко је неуморан у служењу Богу и ближњима, а први - онај ко је спреман да буде свима слуга.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке.

Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

Нама Бог није дао мач или пушку да присиљавамо људе да нам приђу, да постану хришћани. Нама је Господ дао реч. Ко има уши и жели да чује - чуће. То је наше оружје. Пут Божији није лак. Али је частан. Он подразумева непрекидну борбу са самим собом, са страстима, са неправдама, сатаном. То је, уз муку, пут љубави. Према себи, ближњима, свему живом, па и према непријатељу. Награда на крају пута је она вечна, небеска слава у Царству Божијем. Они, који славу земаљску, сласти и страсти овоземаљске, гордост, среброљубље, грабеж, мржњу, претпостављају оном првом, никада неђе сазнати колика је радост у души онога који је на Божијем путу. Неће спознати ни каква, ни колика награда га чека у Царству небеском за све овоземаљске муке и страдања. Да не говоримо колико би свет био бољи и лепши када би се људи више окренули Богу.

...она молитва која потиче из дубине душе то је она велика, права. Највећа хришћанска врлина је љубав. Наша вера у тренутку када непосредно угледамо Господа прећи ће у знање. Наша нада ће прећи у остварење: Добили смо Царство небеско. А љубав нема у шта више да се претвори. Љубав је највиша врлина. Све друго што човек дели са другима смањује се осим љубави. Што је више дајете, више је имате. У њој има места за све: родитеље, децу, супружнике, за све људе, чак и непријатеље.

Традиционално окупљање за црквени бадњак

Благодарећи Господу, Кога хвалимо и Коме се клањамо, на данашњи дан када славимо Светога свештеномученика Игњатија Богоносца, као и Св. Данила другог архиепископа србског, уз благослов и предводништво оца Александра Миленковића, јутрос након сабирања око 9 часова испред храма посвећеног Светој Недељи, донели смо бадњак из оближње шуме пред цркву. 

Нека би нам од Господа било благословено и да дочекамо спремни последње дане овобожићног поста и у радости проведемо празник Рождества Христовог!

2.1. 2015./20.12. 2014.

Реч Светог оца Јустина Поповића

Уочи Великог петка - Свети отац Јустин Поповић

'' Сатана држи род људски у власти својој грехом! Држи га смрћу. А и грех и смрт јесу сила његова, две руке његове, две руке сатанине. Те му је руке Господ одсекао! ''

ЗАШТИТИ СВОЈ ДОМ

Како заштитити свој дом од демона

Избавите се од везе са њима

Како је показала пракса, човек који је дошао у додир са оностраним светом, ако чак и схвата неприродност ситуације, чак и ако се слаже са православним гледањем на суштину оног што се дешава, врло се ретко одлучује на практичне кораке. Епископ Иларион (Алфејев) примећује: „Ако човек отвара врата ђаволу преко неких радњи као што су магија, врачање, лечење код екстрасенса, или кроз наркоманију, алкохолизам и друге облике зависности, кроз тешке грехе које чини свесно, човек постаје подвргнут утицају мрачних сила. Ако пак он чврсто стоји на стражи свог ума и срца, свог морала, ако одлази у цркву, исповеда се и причешћује, носи свети крст, нису му страшна никаква демонска застрашивања”.

А ево шта каже архимандрит Герман у проповеди пред чином истеривања злих духова: „И ево лежи човек у постељи без снаге – нога се суши, рука не ради, језик се не помера, леђа не може да исправи, а у стомаку некакав орган почео да расте – проклет, шта му је требало, пита се! Све је било тако добро… Живео је, живео, пушио, блудничио, крао, пијанчио, ништа није радио, и све је било добро, а сада лежи без снаге. Због чега?
Због свог грешног, порочног живота. Само кад се разболи верник, он схвата да га то Господ позива на покајање – преко туге, преко болести. Он иде у Божији храм, каје се, плаче, даје Богу обећање да ће се поправити. И Господ му брзо даје оздрављење. А грешници и безбожници, чак и кад леже болесни, никако не желе да схвате грешност свога тела, иако су нагрешили тешким гресима у свом животу. Не, они леже и говоре: „То су мени набацили штету! Злотвори, магови, набацили ми нешто!”
А ти немој грешити, човече! И Христос неће слати на тебе ту штету. А ако будеш грешио, Христос ће сигурно дозволити демонима да те муче”.
Покушаћемо да испричамо како да приступимо тешком, али изводљивом са Божијом помоћи (а она неће изостати!) задатку исправљања сопственог живота и ослобађања свог дома од утицаја злих сила. За то је пре свега потребна одлучност.
Избаците из дома све што је недозвољено.

Сваки предмет, који се налази у дому, невољно изазива у човеку ове или оне утиске, ове или оне мисли, осећања, жеље. Ево зашто треба окружити себе оним, што просветљује, трудећи се да избегнете чак и оне предмете, који иако не изазивају штетне мисли и осећања, одвлаче од спасења душе и стремљења ка Богу.
Пронађите веру.

Ако верујемо у Бога, онда се не бојимо демона; јер нам Господ шаље своју помоћ. „Рушилац неће наћи место за себе у нама, ако се ограђујемо штитом вере” (Добр. г.4. с.64). А св. Јован Лествичник говори о вери следеће: „Вера је неуништива чврстина душе, никаквим бригама не уздрмана. Верник није онај који мисли да је за Бога све могуће, него онај који верује да ће добити од њега све, што затражи… Мајка вере је рад и право срце” (Лествица, сл. 27, 68).
Читајте свето Јеванђеље, Реч Божију.

Вера од слушања, а слушање од речи Божије, – каже Апостол (Рим. 10, 17). Без комуникације са живом речи Спаситеља, без приближавања његовом учењу и животу вера је немогућа – она је мртва. Зато је неопходно пити из тог живог извора. Ево шта каже о снази писања свети праведни Јован Кронштатски: „Реч Божија је снага, која побеђује ђавола: она је јачала све свете у подвигу њиховог земаљског живота, у борби са страстима, са светом и са ђаволом; речју Божијом и сам Христос Бог је као човек победио ђавола при искушењу у пустињи. Речју Божијом и ми можемо победити невидљиве противнике и све видљиве непријатеље. Како је за победу над ђаволом неопходно читање Речи Божије, због тога је корисно за душу вршити често читање Божијих заповести и Светог Писма и певање псалама и црквених песама са поштовањем правилног посећивања црквених богослужења”.
Чешће прибегавајте покајању и причешћу.

Афонски старац Пајсије је говорио: „Када би људи макар одлазили код духовника и исповедали се, нестао би демонски утицај и они би поново могли да мисле. Покајање, исповест лишава ђавола права над човеком. Ђаво нема никакву снагу и власт над верником, који одлази у цркву, исповеда се, причешћује се. Ђаво само лаје на таквог човека, као беззуби пас. Међутим он има велику власт над неверником, који му је дао право над собом.
Таквог човека ђаво може и да загризе – у том случају он има зубе и кида њима несрећника. Ђаво има власт над душом у оној мери, колика права му она даје. У случају да је ђаво стекао велика права над човеком, загосподарио њим, мора бити нађен узрок тога, како би ђаво био лишен ових права. У супротном случају, колико год се други молили за тог човека – ђаво не одлази. Он обогаљује човека… Човек мора да се покаје, исповеди, лиши ђавола оних права, које му је сам дао. Тек после тога ђаво одлази, а иначе ће се човек мучити”.
А преподобни Амвросије Оптински је приметио: „Ништа не одузима сатани толико снаге као кад откривамо тајне наших нечистих мисли светим људима и својим духовницима”.
Архимандрит Тројице-Сергијеве лавре Герман, који је истерао велики број злих духова, говори свима, који му долазе за помоћ: „Црква Христова; као мајка која се брине за наше спасење, моли све, преклиње, тражи да се сви ви сетите греха у детињству, греха из младости, греха у браку. Могу се и написати ови греси – чак и на сто листова. Затим треба обавезно доћи у православни храм и тајно се исповедити свештенику. Пред Крстом и Јеванђељем мора се дати Богу обећање да ћемо се поправити, покајати и више никад не поновити раније почињене грехе. Треба оплакати ове грехе сузама покајања. Онда ће Господ, видевши наше сузе, наше искрено кајање, почети да нам даје Своју свемогућу Божанску помоћ”. Примљено свето Причешће тера у бекство сваког духа, који жели да обитава у телу човека. На овај начин је био излечен од демона авва Андроник.
И исповест! Ништа нам се не дешава без воље Свемогућег и Милостивог нашег Творца, – ако нешто и трпимо, то је само због наших грехова. Посебно је важно обратити своју пажњу на своје духовно стање.
Код људи, који су на неки начин у контакту са демонима, савест је најчешће (у крајњој мери, на почетку) немирна: они не могу да не осећају неприродност свог стања.
Али често, када већ почиње да схвата суштину оног што се дешава, посебно ако је човек отишао даље од једног контакта и потпуно се упетљао у окултне ствари (на пример, сам почео да лечи као екстрасенс или је прошао иницијацију), сваки његов покушај да се извуче изазива појачани напад демона на свест. И иако демони не могу да спрече тражење истине, они могу да сугеришу мисли, које су у стању да доведу до очајања: кажу, таквом грешнику нема пута назад, свеједно, Бог му неће опростити.
То је лаж! Историја Свете Цркве познаје чак случајеве враћања Христу великих магова – на пример, Кипријана, који је постао свети мученик (кога ми данас молимо за помоћ против утицаја злих духова). Тим пре може бити опроштено грешнику, који је упао у ђаволску мрежу због духовног незнања.
И не треба се збуњивати ужасима, које демони чине како би уплашили човека и удаљили га од покајања. На пример, дешавају се такве појаве као што је осећај да по телу пузе змије или се црви мигоље под кожом. Може се осетити „грумен”, који се премешта унутар утробе, могу да сметају мучне вибрације и многе друге ствари. Ове појаве често изазивају панику, али треба памтити: оне нису вечне и раније или касније ће нестати, ако човек одлучи да почне живот по Божијим заповестима, учествујући у црквеним Тајнама и тражећи од Творца благодатну помоћ.
Покајању могу да засметају и покушаји „добронамерника” да одведу човека, који је почео да схвата, на лажни пут. Код појаве најнепријатнијих тактилних осећаја или у случају болести, за коју лекари не могу да установе дијагнозу, увек се нађу саветници који предлажу да се „скине штета” или да се избаве (од „енергетског удара” окултним методама (то јест демоном истерати демона). Последице су најнепредвиђеније. Треба обратити пажњу на то да је у највећој мери крив за све што се дешава не онај, који чини штету, већ сам човек, који је ступио у контакт са демонима, јер својим гресима он сам себе лишава Божије благодати и отвара се за утицај злих демона. Демони могу да уђу у дом човека не само преко врача, него и самостално. Ради правилног разумевања ове појаве навешћемо појашњења из Требника митрополита Петра Могиле: „Демони, гајећи веома велику мржњу према човеку, не само људима, него и животињама и другим стварима, које су нам дате на употребу од Бога, навикли су да чине штету, како су о томе причали Богоносни оци, који су имали власт од Бога да истерују демоне.. .Ови демони у највећој мери делују преко злих људи, као својих оруђа. Међутим, уколико им Бог не допусти, не могу да чине ништа…Бог обично такве казне често допушта ради искушавања вере и врлина за добијање круне, али чешће удара њима да казни грешнике…
Исцељење човека не може да почне без истинског покајања због својих грехова и исправљања онога, у чему смо сагрешили пред Богом и ближњима. Затим треба тражити помоћ у црквеној молитви у Божанској литургији, молебану, преко милосрђа, молитве и поста”. Али духовни рад у таквој ситуацији мора бити дуг и упоран. Човек, који је лечио људе као екстрасенс, учио окултне науке или прошао иницијацију, може да приступи Светим Тајнама Цркве тек после чина одрицања од бављења окултизмом, од служења сатани и после повратка у Православну Цркву као отпадника.
Покајање је велики дар Бога човеку, оно пружа руку, извлачи нас из понора греха, порока, страсти и уводи на капију раја, оно нам враћа постојану благодат после крштења.
Ако је дом освештан, али у њему се дешавају демонске активности, замолите свештеника да прочита молитву о дому, који се леди од злих духова.
Мажите се јелејем, освештаним пред Св. Моштима Божијих угодника, – многим свецима још за њиховог земаљског живота Господ је даривао благодат да истерују нечисте силе. Православна Црква зна за хиљаде случајева чудесног излечења од поседнутости, која су остварена молитвама Божијих угодника од њихових светих моштију.
Ради заштите је добро мазати се уљем, освештаним на тајни Последњег Јелеосвећења или над светим моштима Божијих угодника, такво уље се такође може употребљавати и са јелом.
Чешће се молите и заказујте молитве пред чудотворним иконама, такође има много случајева помоћи против демонских сплетки, исцељења од штете, који су се дешавали од чудотворних икона. Као илустрација навешћемо само један од њих:
„У Јарослављу једна мештанка Добичкина преко врачања је добила штету, од које је патила целих седамнаест година. Најпре ју је погодила душевна гуга, затим су почели неиздрживи болови у рукама и у свим зглобовима. 1823. године она је видела у сну један храм са иконом Богородице „Јарославска-Печерска” у њему, што тада још није знала. После тога жена је почела да иде по свим црквама у граду како би нашла храм, који је видела у сну; Најзад је дошла у Јарославски архијерејски дом. Овде је под звоником угледала цркву порекла часног дрвета Крста и препознала у њој храм који је видела у сну. Са радосним предосећањем ушла је у храм и одмах угледала насликану на зиду Печерску икону Богородице, која јој се приказала у сну. Одједном је жена била оборена на под и почело је страшно грчење читавог тела, али убрзо је дошла себи. Тада се у њој родила несумњива нада да ће добити исцељење од ове иконе Богородице. Другог дана опет је дошла у ту цркву и, усрдно се помоливши пред иконом, хтела је да се поклони пред њом, али одједном је осетила у себи некакво снажно и неразумљиво кретање и заједно с тим у тренутку добила потпуно исцељење”. (Чудотворне иконе Пресвете Богородице, с. 59.)
Тамо, где постоји активност демона, посебно је добро кадити тамјаном. Лаик може да користи ово средство код себе у дому. На пример, за духовно оболеле је добро вршити кађење.
Ипак треба запамтити да светиње, чак и као лек, не треба давати некрштеним људима.
Кропите светом водом место, где су вам нешто сипали, насули, са молитвом да се ти људи исправе. Ако у датом тренутку немате могућности да позовете свештеника ради освештања стана, треба макар сами да покропите светом водом у облику крста зидове и ствари са речима: У име Оца и Сина и Светог Духа. И да се трудите да то чините што чешће. Нарочито после непријатних посетилаца.

Навикавајте себе на честу молитву

„Ако се ти непрестано молиш Небеском Цару против непријатеља твојих и свих њихових напада, буди сигуран: нећеш се много трудити. Јер ће они и сами убрзо одустати од тебе, зато што ови нечисти не желе да виде како ти молитвом добијаш круне за борбу са њима, и поврх тога, опаљени молитвом, као огњем, биће принуђени да беже. Те псе, који ти долазе, отерај оружјем молитве, и колико год да настављају своје бестидности, немој да им попушташ”. (Леств. сл. 28; 55, 60-63).

Преподобни старац Макарије (1788-1860) говорио је својој духовној деци: «Ви се стидите што за време молитве не можете да саберете своје мисли, већ сте расејани: молити се без сметње је посао савршених; али ми, немоћни и који се налазимо у борби, морамо да сакупљамо одлутале наше мисли и да се смирујемо у мислима и нимало да се не стидимо; јер збуњеност даје непријатељу снагу да се јаче наоружа против нас, а смиреност га тера. А ако би увек имали чисту молитву без сметње, опет не бисмо избегли сујетне и горде мисли, које нам шаље ђаво. Памтите да Бог прихвата молитву смирених. Кажете да је тешко молити се код куће, – треба се натерати на то: зар посебан домаћи задатак одвраћа од тога? Трудите се да се код куће молите овако: ујутро читати јутарње молитве, а када дозволи време – катихизму или једну славу; увече – молитве за долазећи сан, и у току дана ујутро или увече канон Богородици и Анђелу чувару; суботом – акатист Богородици, а у недељу – акатист Исусу, Апостол и Јеванђеље по глави и неколико поклона, – и све то обавити са смиреношћу, не размишљајући како ,,ја добро чиним”, како је мислио фарисеј. У случају неиспуњења нечега, због неких препрека или чак због лењости, не збуњивати се уопште, не падати у депресију и не клонути духом, него се смирити и сматрати себе мањим од свих.
Атонски старац Пајсије (1924-1994) учио је тако: у случају опасности од ђавола за вас и ваше ближње, који се налазе у дому, поред осталог треба читати са смиреношћу 3, 53, 142 и 58 псалам. Ако вас мучи депресија и туга, читајте 101 псалам. Различити примери из живота православних хришћана показују да читање са вером 90-тог псалма („Живи у помоћи Вишњег”) ограђује од многих опасности.
Нису ретки случајеви да су се при изговарању у мислима молитви «Да васкрсне Бог», «Живи у помоћи» умиривали агресивни и насилнички настројени људи, који су претили молитељу или му нису давали мира.
Теофан Затворник каже да је ноћ најбоље време за молитву. Нарочито поноћ. И светитељ Јован Златоуст пише да је Господ посебно склон милости за ноћне молитве. Схимонахиња Антонија такође је говорила: од поноћи до три сата свето небо је отворено. Веома је вредна молитва у те сате. После поноћи добро је направити три поклона са молитвама Спаситељу, Богородици и Анђелу чувару.

Молите за помоћ и анђеле Божије. Они су наши заштитници. Против војске сатане подигао се арханђел Михаило, један од највиших анђела, који су сачували верност Створитељу. Иступајући у бици на челу свих светлих анђела, арханђео је узвикнуо: „Ко је као Бог?” укоривши тиме гордог сатану, а исто тако и богоборце свих каснијих времена.
Анђели Божији победили су мрачну силу првих бунтовника, и сатана се заједно са осталим демонима, као муња, стропоштао у подземље, у ад. Од тада је арханђел Михаило добио назив архистратига, тј. предводника свих небеских бестелесних сила.
Ипак демонске силе још увек настављају свој рат против деце Христове. Бог то допушта да бисмо ми имали могућност да покажемо духовну чврстину и верност Тројству.
Одасвуд нам прети опасност. Али у тој свакодневној и свакоминутној борби ми имамо од Бога велике заштитнике и помоћнике – свете анђеле, на чијем су челу највиши арханђели; они се зову: Михаило, Гаврило, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил.

О првом од њих, архистратигу Михаилу, већ смо говорили.
Арханђео Гаврило у односу на човечанство има службу гласника. Арханђео Гаврило је гласник Божијих судбина, пратилац чуда и божанских Тајни. Када нас преплаве сумње, када нам се чини да су нас сви оставили и помоћи нема ниоткуда, молићемо се арханђелу Гаврилу, да би Господ, на његове молитве, открио нама Своју свесвету вољу и усмерио наш живот у спасоносном курсу.
Арханђео Рафаил је милосрдни исцелитељ, кога је Бог послао за утеху болесним и жалосним. Из Светог Писма ми знамо да је арханђео Рафаил истерао демона из жене. Власт и силу да истерују демоне и исцељују поседнуте имају свети анђели и посебно арханђео Рафаил. Молићемо за његово посредовање за нас пред Господом, који нам је дао све врсте блага.
Име арханђела Урила означава светлост или огањ Божији. Он просветљује умове и срца верника светлошћу Божанских истина и огњем свете љубави.
Арханђео Салатил је покровитељ молитве. Он је наш главни наставник и учитељ молитве.
Арханђео Јегудил је покровитељ, заштитник и помоћник трудбеника. А такви треба да смо сви ми, јер нам је заповеђено да једемо свој хлеб у зноју лица свог.
Арханђео Варахил је анђео Божијих благослова. Призивајући благослов Божији на свако наше добро предузимање, молићемо за помоћ арханђела Варахила.
Обраћајте се чешће у својим молитвама светим угодницима Божијим. О случајевима избављања домова и поседнутих од демона, помоћу усрдне молитве свецима много говоре житија светаца. Јер многи од тих мученика, преподобних отаца, исповедника и т. д. су још за свог земаљског живота добили од Бога власт над нечистом силом, и дата им је од Бога милост да нам пружају ослобођење од демона.
Чешће палите у свом дому црквене свеће, кандила. За време молитве или у празничне дане треба да гори кандило, добро је запалити свећу. На домове, где се то поштује, пада Божија милост. Горући пламен – и кандило, и свећа су симбол наше молитве Богу, и као нему молитву треба да их понудимо. А тамо где је веза са Богом – нема места демонима.
Не заборављајте на крсно знамење и снагу крста. О томе да крсно знамење тера ђавола, признао је демон магу Кипријану, по чијем налогу је мислио да савлада девицу Јустину, али није успео у томе. На питање Кипријана: „Реци ми, каквим се оружјем она супротставила?” он је одговорио: „Не можемо да гледамо у знамење крста, већ бежимо од њега” (Чет. Мин. Окт. 2).
Крст је, пре свега, знак свевишње љубави Бога према човеку, љубави, која је победила саму смрт. Господ је „ради нас, људи, и нашег спасења” примио мучну и срамну смрт на крсту и васкрсао. Та љубав Исуса Христа је и дала ту снагу крсту, која може да заштити од било каквих ђаволских напада. Одавде и народна вера у заштитно деловање крста – нацртаног, светог, крсног знамења.

Сваки посао православни почињу и завршавају, прекрстивши се. Људи, који су потпали под снажан утицај ђаволске силе, нису могли да се прекрсте и у томе је била главна опасност њиховог положаја.
При спомињању нечисте силе православни у Русији имају обичај да се прекрсте и кажу: „Не слушај, света хоромина, није за нас да се каже”. То православни нису примали као формалност. Сматрали су да је именовање изазивало присуство именованог. Занимљиво је овде дато обраћање дому – „света хоромина”, које сведочи о односу према њему, као према Малој Цркви. Човек, који је споменуо нечист, схвата неумесност тога у светој просторији и, поврх тога, страхује да призове таквим речима на себе утицај ђаволске силе, одатле – „није за нас да се каже” и прекрштавање себе крсним знамењем. Постојало је и постоји данас много прича, које говоре о томе како спасава од нечисте силе крст око врата и како је опасно наћи се у неким ситуацијама без њега. Ићи без крста сматрало се озбиљним грехом. Не сме се спавати без крста, скидати га за време купања – човек остаје без заштите.
Чим је почињала непогода, нису се само затварали прозори и вентили димњака него су се обавезно и крстили. Лопатицом се правило крсно знамење над семеном, предвиђеним за сетву, пре него што се сипа у врећице. Када се стављао ускршњи колач у пећ, у сваком углу избе, почињући од светог, лопатом се три пута правио крст.
Сељаци су били на опрезу када је у дом долазио мештанин, који је имао лошу репутацију човека, укљученог у врачање. Са народним схватањем ђаволске силе везано је и широко заступљено веровање да људи, који су предали себе тој сили, могу да „направе” – начине штету, пошаљу болест, поседнутост и остало. Исто тако верују и у то да неки свештеници (међу монасима и белим свештенством) , као и старци и старице међу људима, који су достигли велику духовну снагу, могу да истерају демоне из људи -
уче и исцељују од било какве друге штете. При појави човека, који може да набаци штету, почињали су да читају за себе молитву и крстили су се.
Поштујте уздржавање. Теофан Затворник каже да наше уздржавање буквално изгладњује демоне, јер сластољубље је храна демона. Али пазите да се, исцрпевши себе прекомерним уздржавањем и постом, сами не удаљите од Бога. Пост истерује демоне. Пост је страшно оружје за ђавола. Пост погађа демоне у најосетљивије место, и они беже од оног, који пости.
Преподобни Варнава, Радоњежски старац (1831-1906) каже: свакоме, ко искрено жели да ради на духовном спасењу, треба пре свега пост и молитва, а затим смирење и послушност – у томе се налази и одатле истиче сва потпуност хришћанских доброчинилаца. Пост и молитва чине најбезопаснији штит од напада ђавола… Сваки пут када нас нападају збуњене мисли или још неки ђаволски трикови, треба истог тренутка користити ту медицину, то јест треба почети са постом и ђаволске клевете ће се развејати. Велика снага је скривена у посту, и велика дела се преко њега чине… Не пости исправно онај, који се уздржава само од хране, него се потпуним постом сматра кад се при томе удаљава од сваког злог дела, и не само дела, него и сваке празне речи и мисли неподобне – једном речју, свега, што је Богу противно.
Ако је по наредби лекара морао да се прекине пост, отац је себе окајавао и молио се: „Господе, опрости мени што сам, по препоруци лекара, због своје немоћи нарушио свети пост” – а не мислити да то тако и треба да буде. Потребно је смиривати себе, каже старац Алексије (Ф. А. Соловјев).
Не присиљавајте људе на заклетву. Будите уздржани и на речима. Свети оци говоре да, ако је неко подстакао другог на заклетву, посебно знајући да ће се тај заклети лажно, да је тај гори од убице.

из књиге: '' Заштити свој дом од зла '', Јевгенија Гонцарова

Из архиве догађања

Посета манастирима Пиротског краја 2014.

 У суботу, 22. јуна по старом календару, благодарећи Господу и Светој Недељи, верници наше парохије из Паси Пољане, по благослову и на челу са старешином јерејем Александром Миленковићем,обишли су неколико светих манастира Пиротског краја.
Домаћински дочек, као што и доликује православним србима и монасима, приредила је братија манастира код села Поганова, који је изграђен крајем 14. века од стране властелина Константина Драгаша и који је посвећен Светоме Јовану Богослову. Јутарњу Литургију служио је игуман отац Мардарије, саслуживао отац Александар Миленковић са осталим вернима. Уз благослов игумана, а након његове искрене, духовно снажне и мудре речи медоточно изливене на нас верне, пошли смо даље ка манастиру Суково.

Манастир код села Сукова, посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Век и ктитор нису познати, али се зна да је 1606. године живописан. Данашњу манастирску цркву је од 1857. до 1859. изградио Сали-бег из Пирота, у знак захвалности за оздрављење свог сина. Током Великог рата, 1915. године, опљачкали су га бугари. Радујући се и овој светињи, дочекани смо и од стране игумана оца Серафима, који нам је посветио време за разговор. Још једно окрепљење и уследио је одлазак у Темску.

Сам манастир је из 11. века и добио је име по старом граду Темцу у близини самог манастира, надомак Пирота, а посвећен је Светом Ђорђу. Цркву су подигли браћа Дејановићи, који су били у сродству са царом Душаном. 1928.-е године, склањајући се од ужаса богоборне совјетије, у манастир долазе око четрдесетак рускиња, и од тог момента манастир постаје женски и остаје до
данас такав. Управо од руса потичу идеје за чајеве и мелеме за многе болести, које и данас справљају у манастиру и по чему је манастир познат и јединствен у свету. У цркви смо упутили кратку молитву Господу и поклонили се честицама моштију Светог Ђорђа. Старешина манастира, мати Ефросинија, приликом нашег доласка, уз присуство нашег архипастира епископа Нишког г. Јована, дочекала је и Прво Београдско Певачко Друштво предвођено старешином београдског Саборног храма, протојерејем-ставрофором Петром Лукићем и протођаконом Радомиром Перчевићем. Након пар дивних отпеваних нота, којима нас је наградило Певачко Друштво, уз благослов нашег епископа г. Јована, пошли смо ка манастиру Дивљане.

Манастир се налази на 5 километара јужно од Беле Паланке у подножју југоисточног дела Суве планине, на 450 мнв. и посвећен је Светом Димитрију. Задужбина је браће Мрњавчевића с краја 13. века. У току своје историје имао је и образовну и здравствену функцију. Још 1578. године путописац Стефан Герлах записао је да се у школи учило читање, писање и појање словенске Литургије.
Преживео је многе историјске догађаје: Крџалијски погром у Понишављу 1796., паљење у Првом српском устанку 1809. Године 1873. је срушен пирг. Паљени су конак и библиотека 1876.—77., а 1902. је срушен и наос, да би се изградио данашњи објекат. За време Бугарске окупације 1915.—16., опљачкан је и оштећен манастир и тада је нестао стари запис о боравку Светог Саве у манастиру и околини. Након Октобарске револуције, из Русије је побегао велики број руских монахиња, официра и доктора и дошао управо у овај
манастир. Они су живописали и уредили нови храм,те око 1933. подигли зимску црквицу посвећену светом Серафиму Саровском чудотворцу. Након упознавања са историјатом манастира, одржана је вечерња служба. У разговору са игуманом оцем Серафимом, могли смо се ближе упознати са проблемима и потешкоћама у којима се монаси данас налазе и проналазе свој пут ка Богу. Пуно мудрих речи, искрених и јасних одговора на наша питања, чули смо од оца Серафима, чија је истрајност, стрпљење и вера у Господа нашег Животворног, заиста пример нама вернима. 

До следећег заједничарења на овај и овакав начин, нека је на здравље и спасење!

3. мај 2014., Свети владика Николај
 

На данашњи дан, наша Црква прославља Светог владику Николаја Србског. Служећи јутарњу Литургију у цркви Свете великомученице Недеље у Паси Пољани, свештенослужитељи отац Александар Миленковић, отац Бобан Димитријевић и присутни народ, заједничком молитвом су заблагодарили Господу за све благодати и Светоме владики Николају за посредништво пред Њим.
Затим се народ окупио да чује предавање о србском светитељу, Новоме Златоусту.
Предавање након Свете Литургије, одржали су јереј др. Бобан Димитријевић, који је говорио о ревнитељству Светога владике Николаја и његовом истинском и бескомпромисном исповедању Христовог Јеванђеља, и историчар господин Бојан Митић, који се осврнуо на историјске приче и анегдоте из овоземног живота Светог владике, његову борбу кроз тешке ратне године праћене великим страдањем србског народа.

Свети Николаје србски и свеправославни, моли Бога за нас!

 

 КЛИКНИ НА ФОТОГРАФИЈУ за видео снимак са предавања

Јелеосвећење на Велику среду

У цркви Свете великомученице Недеље на Велику среду, одржана је Света Тајна Јелеосвећења. Свету Тајну, уз старешину цркве оца Александра Миленковића, служили су отац Александар Стаменковић из Белотинца, отац Драган Станковић из Заплања и отац Владан Стојановић из Доње Врежине.

Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се на болесника, уз помазивања његовог тела јелејем, призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне немоћи.

Света Тајна Јелеосвећења у Цркви је установљена на основу речи светог апостола Такова, који каже: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 1415). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите...(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.

Света Тајна Јелеосвећења се савршава само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. За ову Свету Тајну болесник мора да се припреми покајањем и исповешћу својих прегрешења, а после или пре Јелеосвећења причешћује се Светим Христовим Тајнама. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника, па чак и један, но Света Тајна се и у том случају савршава у име пуног сабора седам презвитера, те стога треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања.

Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставља се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља "кандило празно", то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Први од свештеника, окадивши сточић и све људе окреће се ка истоку и започиње савршавање Свете Тајне возгласом: "Благословен Бог наш..." Цео чин може се поделити на три саставна дела:

1. Молебно пјеније,

2. Освећење јелеја и

3. Помазивање болесника јелејем.

Први део је молебно пјеније које подсећа на јутрење у дане поста. Након уводних молитава, као некаква замена за Шестопсалмије, чита се његов последњи псалам 142: "Господе услиши молитву моју", произноси се мала јектенија: "Опет и опет" са возгласом велике: "Јер Теби приличи", пева се "Алилуја" и покајни тропари: "Помилуј нас, Господе, помилуј нас" затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: "Ти Који си једини брз на помоћ".

Даље следи други део - освећење јелеја, који се састоји од велике јектеније са нарочитим прозбама за освећење јелеја и за болесника, читања нарочите молитве над кандилом са јелејем и певања низа тропара Господу, светима који су се прославили исцељењима, и Мајци Божијој. Трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам Јеванђелских читања у којима се говори о исцељењу душевних и телесних болести, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси тајносавршавајућа молитва: "Оче свети, лекару душа и тела". Помазују се чело, ноздрве, образи, усне, прса и руке са обе стране. Потом сваки од седам свештеника чита Јеванђеље и молитве, и уједно помазује болесника јелејем. После седмог помазивања настојатељ узме свето Јеванђеље и, отворивши га, ставља слова на болесникову главу. Сви остали свештеници придржавају свето Јеванђеље, док најстарији свештеник не ставља руке, него (громко) чита разрешну молитву: "Царе свети, жалостиви и многомилостиви Господе..." После кратке јектеније и стихира Јелеосвећење се завршава отпустом на коме се спомиње установитељ Свете Тајне свети Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалимски (види: Јак. 5, 14-15). По завршетку болесник тражи опроштај од свих.

Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увек поново освећује.

У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду, тако да се изостави читав први део и да се почне директно од Велике јектеније. Јелеосвећење се сматра обављеним ако свештеник успе да обави макар прво помазивање.

Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј твори Јелеосвећење над здравима. У Успенској цркви у Москви оно је обављано пре Литургије, при чему, иако је чин савршаван у потпуности, помазивање светим јелејем обављано је само једном, на крају чина. У данашње време овај обичај савршавања Јелеосвећења над здравима се раширио, а обављају га у Великом посту.

Чин причешћа болесника

Црква допушта да се тежак болесник причести Светим Христовим Тајнама код куће или у болници. Томе су намењени Свети Дарови који се стално чувају у дарохранилници на Престолу, а свештеник их болеснику носи у дароносици. Тешки болесници се могу причестити и након узимања хране, како неко неко не би умро без причешћа, и то неколико дана за редом, без временског ограничења Умно поремећени и демонизовани могу се причестити само у случају смртне опасности. Уопште, у случају смртне опасности допушта се причешће оних којима би то иначе било забрањено, као на пример жена у стању природне нечистоте, лица под епитимијом и томе слично.

"Запасни" (резервни, похрањени) Свети Дарови припремају се обично на Велики Четвртак, када је Господ установио Свету Тајну Причешћа, али у случају потребе, и у сваки други дан када се служи Литургија. Ради тога се на Литургији освештава посебан Агнец, по истом чину као за литургију Пређеосвећених Дарова, и напаја се Светом Крвљу. По окончању Литургије овај свети Агнец се суши раздробљен светим копљем на ситне частице на дискосу, због чега се опет шири антиминс. Ове частице се суше над дискосу испод кога је посуда са ужареним угљем, или данас се може користити електрични решо који се ставља на Престо десно од антиминса, на чист пљоснати камен или циглу. Частице се на дискосу окрећу светим копљем како не би прегореле. Уопште, при томе је потребна велика опрезност и пажња. Осушене частице полажу се у нарочити кивот унутар дарохранилнице која увек стоји на Престолу. Ако је кивот од злата, или од сребра па позлаћен, онда се Свети Дарови у њега стављају без подметања папира. Ако је пак кивот од сребра без позлате, или од другог метала, онда се испод поставља чист папир. Забрањено је држање Светих Дарова код куће. После припремања Светих Дарова на начин који је горе изложен, у прво време њих треба проверавати, да се не би појавила буђ или плесан. И уопште, ове Свете Дарове треба с времена на време прегледати.

За доношење Светих Дарова у кућу болесника служи дароносица, која се која се умотава у покривач и полаже у врећицу да пришивеном траком коју свештеник носи око врата. Свештеник у епитрахиљу и са наруквицама носи на себи Свете Тајне у дароносици, и при томе ни у какве послове или разговоре успут ни са ким не треба да се упушта, нити дароносицу сме било где да оставља. Када дође код болесника, свештеник треба да разјасни: може ли болесник да гута и да ли ће моћи да прими Свете Тајне? Ако болесник може да гута, онда свештеник на столу који је покривен чистим столњаком шири покривач, полаже на њега дароносицу, вади из ње малени путир, узима частицу Светих Тајни, ставља у путир, и налива мало вина (да би болесник могао лако примити Свето Причешће). Након уводних молитава, "Вечери Твојеја тајнија" и "Царју небесниј" са богородичним, он чита три нарочите молитве, а затим исповеда болесника "удаљујући мало присутне" (тј. сроднике који се ту налазе). После исповести свештеник чита посебну разрешну молитву а затим, након што прочита уобичајену молитву "Верујем, Господе, и исповедам" причешћује болесника у присуству сродника и укућана. Након причешћа чита се "Ниње отпушчајеши", Трисвето, "Оче наш", тропар дана, богородичан и "отпуст тога дана".

Обележавање великог празника - Богојављења

           ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ
 Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи. сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Свети владика Николај Србски

Духовни рад при цркви Свете великомученице Недеље у Паси Пољани

У оквиру катихетско мисионарске активности при храму Свете великомученице Недеље у Паси Пољани код Ниша, у току Васкршњег поста као и поста Светих Апостола, верни народ је имао прилике да у ДВД издању прати едукативни серијал о Светој Литургији нашег епископа Г. др. Јована.
Отац Александар, парох ове цркве и вероучитељ, овим серијалом као и својим коментарима истог, приближио је светотајински живот Цркве верном народу Паси Пољане. У склопу катихетско мисионарске активности, у недељу 14. јула 2013. на празник св. Козме и Дамјана, предавање на тему " Питање приступања верних светој тајни причешћа " одржаће јереј др. Бобан Димитријевић, професор Богословије у Нишу .
Позивамо сав верни народ овог краја и околине да дођу и узму учешће на Светој Литургији и предавању.

јереј Александар Миленковић
парох Пасипољански

Предавање у цркви св. великомученице Недеље у Паси Пољани

У недељу 14.07.2013. на празник светих безсребреника Козме и Дамјана у парохиском дому при цркви Свете великомученице Недеље у Паси Пољани, после Св.Литургије, одржано је предавање на тему: ''Питање приступања верних Светој Тајни Причешћа''. Парох при храму Св. вмч. Недеље, отац Александар Миленковић, као госта и предавача позвао је јереја др. Бобана Димитријевића, професора Богословије Св.Кирила и Методија.

Предавање је прерасло у праву духовну гозбу, будући да се велики број верника укључио у плодну дискусију после излагања оца Бобана. На крају је ово духовно заједничарење завршено трпезом љубави.

Празник Свете великомученице Недеље у Паси Пољани

Паси Пољана крај Ниша данас је прославила своју небеску покровитељку и заштитницу Свету великомученицу Недељу. У Цркви посвећеној овој великој угодници Божијој, Свету Литургију служило је часно свештенство наше свете Цркве. Велико мноштво народа приступило је часним даровима и у светој Евхаристији заблагодарило Господу за радост данашњег празника. Пригодном беседом сабраном народу обратио се професор Призренске богословије са седиштем у Нишу, јереј др. Бобан Димитријевић. Након Свете Литургије уследио је кратак уметнички програм а свечаност данашњег празника настављена је трпезом љубави у порти Цркве свете Недеље.

Значај хришћанског васпитања деце

Свака личност, свака породица је јединствена, и зато није нимало лако да се оно што је првобитно било само лични савет и што се односило на сасвим конкретну ситуацију, изложи у виду систематског и уопштенијег учења о хришћанском васпитању деце.

То би се могло упоредити са покушајем да саставимо уџбеник из аскетике на основу појединачних светоотачких изрека. Исто тако, могуће је да ће се неко запитати шта то монасима или монахињама даје право да говоре о браку и васпитању деце; неко ће се можда збунити због чињенице да се монах дотиче интимних страна супружничког живота. И опет, можда неки од оних, спремних да прихвате савет, могу да помисле да монах који га даје није у стању да разуме колико је тај савет тешко свакодневно и током многих година испуњавати на делу. Наравно, увек је много лакше рећи него учинити. Монаштво је посебан пут на који су призване само поједине личности, али то не значи да би монаси требало да буду неупућени у уобичајени ток општечовечанског живота. Истина је да се много од онога о чему ћемо говорити налази изван личног живота монаха или монахиња. Сви ми, међутим, и монаси и мирјани, настојимо да живимо хришћанским животом, али у различитим условима. Не може се догодити да монах неодговорно говори о животу по Јеванђељу, када га његово свакодневно манастирско искуство учи колико напора такав живот захтева од човека, а самим тим не може бити неодговоран ни када је реч о спасењу деце коју познаје и воли. 

Ако смо ми, као хришћани, навикли да сваки вид свог живота разматрамо у перспективи Божјих заповести, онда ћемо утолико пре на тај начин формулисати оно што желимо својој деци. Хришћанско васпитање - то је оно што нашој деци може да помогне да, према речима апостола Павла, задобију ОБРАЗ БОЖЈИ. Реч „образовање“ води порекло од речи „образ“, и васпитање заправо означава „формирање“ или „уобличавање“. Апостол Павле говори о Христу Који је, будући у обличју (образу) Божјем, примио на Себе обличје (образ) слуге (Фил. 2,6-7). Свети Оци уче да је „Бог постао човек да би човек постао бог“. Овде је очигледна веза између васпитања и божанског плана нашег спасења. Све о чему ћемо говорити може се свести на једно: какав начин живљења желимо за своју децу?

Ако је циљ нашег живота - достизање божанског живота, онда сваки његов тренутак има изузетно велики значај, и сваки вид нашег живота захтева велику мудрост. Људска мудрост није довољна да бисмо следили Христове заповести, јер смо без Христа немоћни да учинимо било шта божанствено. Бог нам даје сам свој живот, али ми при том свагда остајемо Његова творевина, што практично означава да је наш задатак - не само задатак духовника, него и свакога од нас - да Бога питамо шта да радимо, шта да кажемо и како да изразимо оно што хоћемо да кажемо. Када је у питању васпитање деце, ни познавање дечје психологије, ни истанчана интуиција кад су у питању сопствена деца, неће довести до вечног живота, до Бога, уколико при том својом молитвом не будемо призивали божанску благодат. Неопходно је да се молимо - ујутро, увече, у сваком тренутку кад нам је потребно да знамо вољу Божју и да научимо да разазнајемо Божје наговештаје. Управо ћемо практиковањем молитве достићи свој највиши циљ: да се спасемо и да својој деци помогнемо да задобију вечни живот. Још од самог тренутка када се зачиње породица, мора постојати најозбиљнији однос према овом светом задатку. Млади супружници не би требало да забораве да су добили благослов да постану, ни више ни мање, него сатрудници Божји у стварању нове личности. Они о својим личним односима не би требало да размишљају само као о сопственом задовољству или о остварењу пуноће живота личности, него као о учешћу (макар и само потенцијалном) у довођењу на свет новог бића, нове личности, предодређене да вечно живи. У садашњем времену може се чути толико тога баналног о супружничким односима! Хришћани, међутим, морају имати на уму да они саучествују у стварању Божјем.

Када живот предајемо новом поколењу, онда је наш задатак да дамо не само телесни, него и духовни живот. Важно место припада напору да се дете прехрани и обуче, још важније је да му се обезбеди здрав интелектуални и емоционални развој, али је далеко најважније да се у њему подстакне духовни раст. Духовни живот је најдрагоценије што можемо да дамо као наслеђе својој деци.

Живот детета у мајчиној утроби

Данас се често догађа да се роде „нежељена“ деца, а велики је број и оне деце којој чак и не дозволе да дођу на свет. Требало би, међутим, да свако дете с љубављу буде примљено у породицу. Љубав коју дете од родитеља добије још на самом почетку свог живота - незаменљива је. То је чврст темељ на којем ће оно градити читав свој живот. Недостатак те љубави оставља ране, и то неизлечиве, уколико детету, по посебној благодати, не буде дата љубав према Богу. Наиме, они који од најранијег узраста нису имали довољно родитељске љубави, обично бивају исувише слаби да поднесу душевна страдања, па чак и најмање ударце, који су неизбежни када живимо међу другим људима.

Из Светог Писма и светоотачких списа познато нам је да је дете још у мајчиној утроби способно да осети присуство Божје. Сетимо се св. Јована Претече који је, осетивши присуство оваплоћеног Господа, заиграо у мајчиној утроби. У житију преподобног Сергија читамо да се он три пута огласио из мајчине утробе током три најважнија тренутка Литургије.

Утисци које дете стиче још док се развија у мајчиној утроби у великој мери утичу на његово физичко, душевно, па чак и духовно стање. Требало би се пажљиво односити према препорукама лекара о здравој исхрани током бременитости. Међутим, није довољно бринути искључиво о здрављу. Ако треба да се роди духовно биће, онда родитељи, а посебно мајка, за све време бременитости треба непрестано да се моле за своје дете, исповедајући на тај начин да је то у истој мери чедо Божје, колико и њихово сопствено. Неопходно је да се мајка често исповеда и причешћује. Дете у утроби не би требало излагати непотребној буци или свађама. Оно што мајка мисли или осећа, у великој мери одређује атмосферу у којој се одвија развој детета. Требало би да се из њеног срца излива љубав, да оно буде испуњено ишчекивањима и молитвама за њено новорођенче.

Жена која очекује дете превасходно би требало да се моли Пресветој Богородици, како би и плод њене утробе такође био благословен. Акушери кажу да новорођено дете препознаје глас свога оца, јер га је, поред своје мајке, слушало и пре свог рођења. Однос оца према још нерођеном детету и целокупна атмосфера у дому веома су важни за даљи, духовни развој детета.

Рођење детета

Христос је рекао да мајка, након што се породи, заборавља порођајне болове због радости што се човек родио на свет (в. Јн 16,21). Ове речи показују да је и за самога Бога рађање сваког детета важан догађај и да је свака личност у Божјим очима - јединствена. Мајци, која се припремала за порођај, један старац је саветовао да новорођенче „запечати духовним печатом“, односно да за време припреме, као и у току самог порођаја, упражњава Молитву Исусову. Ако се молимо и ако се постепено научимо да живимо у молитвеном духу, стварамо атмосферу у којој дете почиње да осећа укус молитве и присуства Божјег. Када се дете роди, родитељска љубав према њему изражава се на много начина, међу којима нужно мора бити и молитва. Родитељи могу да се моле поред детета и да своје молитвено правило извршавају поред његове колевке, како би и дете од самог почетка окружили молитвом. Они, такође, могу да упражњавају и унутрашњу молитву, на пример, док држе дете на рукама. Осим тога, могу да га осењују крсним знамењем и да се моле Господу, Пресветој Богородици и светитељима да заштите новорођенче. Док посматрате своје уснуло дете, можете да се молите за њега и да његов кревет осењујете крсним знамењем. Познајем једног оца који се сваке вечери, када би његов син заспао, на коленима молио Богу да испуни живот његовог сина својом благодаћу.

У свом делу посвећеном васпитању деце, св. Јован Златоусти говори о давању имена детету. Њему је био познат обичај да се детету да име у част неког рођака или књижевног јунака, али он упорно препоручује да се детету да име неког светитеља, како би дете непрестано пред очима имало пример светитеља чије име носи. Ми треба да се молимо том светитељу и да за своје дете тражимо његов благослов; икона тога светитеља требало би да се налази поред дечје постеље а касније, када дете поодрасте, упознаћемо га и са житијем тога светога.

Православна црква има посебна чинопоследовања за новорођенчад: наречење имена на осми дан, на четрдесети дан после рођења посвећење детета Богу, молебан за почетак учења, итд. Не занемарујте ово благо!

О крштењу

Наши односи са Богом нису чисто интелектуални. Ми смо у стању да свесно познамо Бога и пре него што почнемо да говоримо. Православна црква из тог разлога и допушта да деца приступе св. Крштењу и св. Причешћу. Неки заступају мисао да је боље не крштавати децу, како би она касније, када одрасту, сама изабрала свој пут. Морамо, међутим, разумети да крштење не одузима, него, напротив, даје духовну слободу.

Родитељска је обавеза да, поводом крштења њиховог детета, пронађу кумове који ће бити свесни да је њихова превасходна обавеза да се брину о духовном узрастању новорођенчета. Благодат крштења се никад не одузима. Она се може помрачити грехом, на њу се може заборавити, али се ње нико не може лишити.

Брига о одгајању детета

Уколико мајку никакав физички недостатак не спречава у томе, најбоље је да се дете храни њеним млеком. То признаје и савремена медицина. Ја, међутим, желим да нагласим духовни аспект дојења. За дете је боље ако је оно чиме се храни и што обликује његово тело - енергија људске личности која га воли и која се моли за њега. У наше време, улога мајке се често умањује, а што представља резултат незнања. Као хришћани, требало би да чешће размишљамо о улози Мајке Божје и небројеног мноштва светитељских мајки, чија су имена такође уписана као света, како бисмо се ослободили сваке сумње у светост материнства. Материнство даје пример пожртвоване љубави. Током читавог дана, мајка се предаје деци, посебно док су сасвим мала и, у извесном смислу, она као да је лишена свог сопственог живота који предаје породици. Међутим, мајку управо та љубав и обликује као личност, као образ Христов.

Током првих месеци свог живота, новорођенче је готово у потпуности зависно од мајке, мада, већ на самом почетку, велику улогу игра и очева љубав и нежност. Једна од трагедија савременог доба јесте и чињеница да одраста толико деце за коју је очев лик негативан или чак и не постоји; то представља озбиљну претњу за њихове односе са Богом, небеским Оцем. Очеви морају да се потруде и да пронађу време за општење са дететом.

Прве три године веома су важне за одрастање детета - физичко, интелектуално и духовно, јер се управо у том периоду формира карактер. Родитељска борба у том периоду може да буде изузетно напорна и исцрпљујућа, иако ниједан њихов напор није узалудан. Свети Јован Златоусти каже: „Не жалите труда, јер се трудите себе ради: наиме, и ваш живот ће бити лакши уколико се ваша деца буду украсила врлинама“. Свети Јован Кронштатски је записао: „Не занемарујте децу када је у питању искорењивање корова греха из њиховог срца, корова нечистих, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности ка страстима... непријатељ и грешно тело не штеде ни децу, семена свих грехова постоје и у деци; предочите деци све опасности које им од грехова прете на путу живота, не скривајте од њих грехове, да се не би, услед незнања и несхватања, у њима укорениле грешне навике и пристрашћа који сазревају и доносе одговарајуће плодове када деца одрасту“.

Атмосфера хришћанског дома

Када се у дому сва дела извршавају уз молитву, на њему онда почива благослов. Храна која се припрема с љубављу и молитвом преноси Божји благослов свима који је окушају. У казивањима о оцима-пустињацима у Патерику може се прочитати да је храна, коју је неки подвижник припремао за братију, била изузетно укусна. Када су га упитали шта је разлог томе, да ли начин припреме или састав хране, дуго није хтео ништа да каже а онда је, најзад, пристао да открије своју тајну: у време припремања хране, често је имао обичај да изговара покајничку молитву.

Налазећи се у дому, мајка је, чак и ако је веома заузета, у прилици да се моли далеко слободније, него они који раде изван куће. Уопштено, чак ни мајка која ради изван куће никада не би требало да заборави да је породица њена превасходна обавеза. У неким случајевима, такав посао може да буде и психолошки неопходан као предах од непрестаног „седења код куће“, али то не значи да би мајка требало да тежи стварању „каријере“. Присуство мајке у кући благотворно утиче на дух породице, што се веома добро изражава пословицом: „Мајка у кући је као срце на свом месту“. Духовна улога мајке у породичном „организму“ важнија је од сваке финанијске потпоре коју она може да омогући; њено место у структури породице је незаменљиво, посебно када је реч о савременим, малим породицама.

Родитељи се понекад жале да су исувише заузети или уморни да би извршили молитвено правило. Свако је, међутим, у могућности да преиодично, рецимо сваког сата или сваких пола сата, једном и свим својим бићем, избацивши све остало из главе, полако изговори: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!“ Усредсређеност молитве, чак и ако је овако кратка, чини да се осећање молитвеног расположења и присуства Божјег сачува веома дуго, чак и у случају велике заузетости. Поједини људи су у стању да ово расположење сачувају до следећег изговарања ове кратке молитве.

Постоје и они који се жале да забораве на Бога чим изађу из цркве. И сама хришћанска породица, међутим, према речима св. Јована Златоустог, треба да буде „мала црква“. Дом треба да буде освештан, у њему треба да се налазе иконе и да буде упаљено кандило. Понекад може да помогне и слушање духовне музике. С друге стране, не морају се строго избегавати сви разговори о „световним стварима“ са нашим укућанима и пријатељима. Далеко је важније да се потрудимо да у срцу сачувамо дух молитве и осећања Божјег присуства. Свакога јутра можемо да изговоримо: „Господе, ако ја заборавим на Тебе, Ти не заборави на мене“ или „Господе, сачувај моју децу, чак и ако она забораве на Тебе!“.

Монахиња Магдалина

Превод са руског језика Антонина Пантелић