Значај хришћанског васпитања деце

Свака личност, свака породица је јединствена, и зато није нимало лако да се оно што је првобитно било само лични савет и што се односило на сасвим конкретну ситуацију, изложи у виду систематског и уопштенијег учења о хришћанском васпитању деце.

То би се могло упоредити са покушајем да саставимо уџбеник из аскетике на основу појединачних светоотачких изрека. Исто тако, могуће је да ће се неко запитати шта то монасима или монахињама даје право да говоре о браку и васпитању деце; неко ће се можда збунити због чињенице да се монах дотиче интимних страна супружничког живота. И опет, можда неки од оних, спремних да прихвате савет, могу да помисле да монах који га даје није у стању да разуме колико је тај савет тешко свакодневно и током многих година испуњавати на делу. Наравно, увек је много лакше рећи него учинити. Монаштво је посебан пут на који су призване само поједине личности, али то не значи да би монаси требало да буду неупућени у уобичајени ток општечовечанског живота. Истина је да се много од онога о чему ћемо говорити налази изван личног живота монаха или монахиња. Сви ми, међутим, и монаси и мирјани, настојимо да живимо хришћанским животом, али у различитим условима. Не може се догодити да монах неодговорно говори о животу по Јеванђељу, када га његово свакодневно манастирско искуство учи колико напора такав живот захтева од човека, а самим тим не може бити неодговоран ни када је реч о спасењу деце коју познаје и воли. 

Ако смо ми, као хришћани, навикли да сваки вид свог живота разматрамо у перспективи Божјих заповести, онда ћемо утолико пре на тај начин формулисати оно што желимо својој деци. Хришћанско васпитање - то је оно што нашој деци може да помогне да, према речима апостола Павла, задобију ОБРАЗ БОЖЈИ. Реч „образовање“ води порекло од речи „образ“, и васпитање заправо означава „формирање“ или „уобличавање“. Апостол Павле говори о Христу Који је, будући у обличју (образу) Божјем, примио на Себе обличје (образ) слуге (Фил. 2,6-7). Свети Оци уче да је „Бог постао човек да би човек постао бог“. Овде је очигледна веза између васпитања и божанског плана нашег спасења. Све о чему ћемо говорити може се свести на једно: какав начин живљења желимо за своју децу?

Ако је циљ нашег живота - достизање божанског живота, онда сваки његов тренутак има изузетно велики значај, и сваки вид нашег живота захтева велику мудрост. Људска мудрост није довољна да бисмо следили Христове заповести, јер смо без Христа немоћни да учинимо било шта божанствено. Бог нам даје сам свој живот, али ми при том свагда остајемо Његова творевина, што практично означава да је наш задатак - не само задатак духовника, него и свакога од нас - да Бога питамо шта да радимо, шта да кажемо и како да изразимо оно што хоћемо да кажемо. Када је у питању васпитање деце, ни познавање дечје психологије, ни истанчана интуиција кад су у питању сопствена деца, неће довести до вечног живота, до Бога, уколико при том својом молитвом не будемо призивали божанску благодат. Неопходно је да се молимо - ујутро, увече, у сваком тренутку кад нам је потребно да знамо вољу Божју и да научимо да разазнајемо Божје наговештаје. Управо ћемо практиковањем молитве достићи свој највиши циљ: да се спасемо и да својој деци помогнемо да задобију вечни живот. Још од самог тренутка када се зачиње породица, мора постојати најозбиљнији однос према овом светом задатку. Млади супружници не би требало да забораве да су добили благослов да постану, ни више ни мање, него сатрудници Божји у стварању нове личности. Они о својим личним односима не би требало да размишљају само као о сопственом задовољству или о остварењу пуноће живота личности, него као о учешћу (макар и само потенцијалном) у довођењу на свет новог бића, нове личности, предодређене да вечно живи. У садашњем времену може се чути толико тога баналног о супружничким односима! Хришћани, међутим, морају имати на уму да они саучествују у стварању Божјем.

Када живот предајемо новом поколењу, онда је наш задатак да дамо не само телесни, него и духовни живот. Важно место припада напору да се дете прехрани и обуче, још важније је да му се обезбеди здрав интелектуални и емоционални развој, али је далеко најважније да се у њему подстакне духовни раст. Духовни живот је најдрагоценије што можемо да дамо као наслеђе својој деци.

Живот детета у мајчиној утроби

Данас се често догађа да се роде „нежељена“ деца, а велики је број и оне деце којој чак и не дозволе да дођу на свет. Требало би, међутим, да свако дете с љубављу буде примљено у породицу. Љубав коју дете од родитеља добије још на самом почетку свог живота - незаменљива је. То је чврст темељ на којем ће оно градити читав свој живот. Недостатак те љубави оставља ране, и то неизлечиве, уколико детету, по посебној благодати, не буде дата љубав према Богу. Наиме, они који од најранијег узраста нису имали довољно родитељске љубави, обично бивају исувише слаби да поднесу душевна страдања, па чак и најмање ударце, који су неизбежни када живимо међу другим људима.

Из Светог Писма и светоотачких списа познато нам је да је дете још у мајчиној утроби способно да осети присуство Божје. Сетимо се св. Јована Претече који је, осетивши присуство оваплоћеног Господа, заиграо у мајчиној утроби. У житију преподобног Сергија читамо да се он три пута огласио из мајчине утробе током три најважнија тренутка Литургије.

Утисци које дете стиче још док се развија у мајчиној утроби у великој мери утичу на његово физичко, душевно, па чак и духовно стање. Требало би се пажљиво односити према препорукама лекара о здравој исхрани током бременитости. Међутим, није довољно бринути искључиво о здрављу. Ако треба да се роди духовно биће, онда родитељи, а посебно мајка, за све време бременитости треба непрестано да се моле за своје дете, исповедајући на тај начин да је то у истој мери чедо Божје, колико и њихово сопствено. Неопходно је да се мајка често исповеда и причешћује. Дете у утроби не би требало излагати непотребној буци или свађама. Оно што мајка мисли или осећа, у великој мери одређује атмосферу у којој се одвија развој детета. Требало би да се из њеног срца излива љубав, да оно буде испуњено ишчекивањима и молитвама за њено новорођенче.

Жена која очекује дете превасходно би требало да се моли Пресветој Богородици, како би и плод њене утробе такође био благословен. Акушери кажу да новорођено дете препознаје глас свога оца, јер га је, поред своје мајке, слушало и пре свог рођења. Однос оца према још нерођеном детету и целокупна атмосфера у дому веома су важни за даљи, духовни развој детета.

Рођење детета

Христос је рекао да мајка, након што се породи, заборавља порођајне болове због радости што се човек родио на свет (в. Јн 16,21). Ове речи показују да је и за самога Бога рађање сваког детета важан догађај и да је свака личност у Божјим очима - јединствена. Мајци, која се припремала за порођај, један старац је саветовао да новорођенче „запечати духовним печатом“, односно да за време припреме, као и у току самог порођаја, упражњава Молитву Исусову. Ако се молимо и ако се постепено научимо да живимо у молитвеном духу, стварамо атмосферу у којој дете почиње да осећа укус молитве и присуства Божјег. Када се дете роди, родитељска љубав према њему изражава се на много начина, међу којима нужно мора бити и молитва. Родитељи могу да се моле поред детета и да своје молитвено правило извршавају поред његове колевке, како би и дете од самог почетка окружили молитвом. Они, такође, могу да упражњавају и унутрашњу молитву, на пример, док држе дете на рукама. Осим тога, могу да га осењују крсним знамењем и да се моле Господу, Пресветој Богородици и светитељима да заштите новорођенче. Док посматрате своје уснуло дете, можете да се молите за њега и да његов кревет осењујете крсним знамењем. Познајем једног оца који се сваке вечери, када би његов син заспао, на коленима молио Богу да испуни живот његовог сина својом благодаћу.

У свом делу посвећеном васпитању деце, св. Јован Златоусти говори о давању имена детету. Њему је био познат обичај да се детету да име у част неког рођака или књижевног јунака, али он упорно препоручује да се детету да име неког светитеља, како би дете непрестано пред очима имало пример светитеља чије име носи. Ми треба да се молимо том светитељу и да за своје дете тражимо његов благослов; икона тога светитеља требало би да се налази поред дечје постеље а касније, када дете поодрасте, упознаћемо га и са житијем тога светога.

Православна црква има посебна чинопоследовања за новорођенчад: наречење имена на осми дан, на четрдесети дан после рођења посвећење детета Богу, молебан за почетак учења, итд. Не занемарујте ово благо!

О крштењу

Наши односи са Богом нису чисто интелектуални. Ми смо у стању да свесно познамо Бога и пре него што почнемо да говоримо. Православна црква из тог разлога и допушта да деца приступе св. Крштењу и св. Причешћу. Неки заступају мисао да је боље не крштавати децу, како би она касније, када одрасту, сама изабрала свој пут. Морамо, међутим, разумети да крштење не одузима, него, напротив, даје духовну слободу.

Родитељска је обавеза да, поводом крштења њиховог детета, пронађу кумове који ће бити свесни да је њихова превасходна обавеза да се брину о духовном узрастању новорођенчета. Благодат крштења се никад не одузима. Она се може помрачити грехом, на њу се може заборавити, али се ње нико не може лишити.

Брига о одгајању детета

Уколико мајку никакав физички недостатак не спречава у томе, најбоље је да се дете храни њеним млеком. То признаје и савремена медицина. Ја, међутим, желим да нагласим духовни аспект дојења. За дете је боље ако је оно чиме се храни и што обликује његово тело - енергија људске личности која га воли и која се моли за њега. У наше време, улога мајке се често умањује, а што представља резултат незнања. Као хришћани, требало би да чешће размишљамо о улози Мајке Божје и небројеног мноштва светитељских мајки, чија су имена такође уписана као света, како бисмо се ослободили сваке сумње у светост материнства. Материнство даје пример пожртвоване љубави. Током читавог дана, мајка се предаје деци, посебно док су сасвим мала и, у извесном смислу, она као да је лишена свог сопственог живота који предаје породици. Међутим, мајку управо та љубав и обликује као личност, као образ Христов.

Током првих месеци свог живота, новорођенче је готово у потпуности зависно од мајке, мада, већ на самом почетку, велику улогу игра и очева љубав и нежност. Једна од трагедија савременог доба јесте и чињеница да одраста толико деце за коју је очев лик негативан или чак и не постоји; то представља озбиљну претњу за њихове односе са Богом, небеским Оцем. Очеви морају да се потруде и да пронађу време за општење са дететом.

Прве три године веома су важне за одрастање детета - физичко, интелектуално и духовно, јер се управо у том периоду формира карактер. Родитељска борба у том периоду може да буде изузетно напорна и исцрпљујућа, иако ниједан њихов напор није узалудан. Свети Јован Златоусти каже: „Не жалите труда, јер се трудите себе ради: наиме, и ваш живот ће бити лакши уколико се ваша деца буду украсила врлинама“. Свети Јован Кронштатски је записао: „Не занемарујте децу када је у питању искорењивање корова греха из њиховог срца, корова нечистих, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности ка страстима... непријатељ и грешно тело не штеде ни децу, семена свих грехова постоје и у деци; предочите деци све опасности које им од грехова прете на путу живота, не скривајте од њих грехове, да се не би, услед незнања и несхватања, у њима укорениле грешне навике и пристрашћа који сазревају и доносе одговарајуће плодове када деца одрасту“.

Атмосфера хришћанског дома

Када се у дому сва дела извршавају уз молитву, на њему онда почива благослов. Храна која се припрема с љубављу и молитвом преноси Божји благослов свима који је окушају. У казивањима о оцима-пустињацима у Патерику може се прочитати да је храна, коју је неки подвижник припремао за братију, била изузетно укусна. Када су га упитали шта је разлог томе, да ли начин припреме или састав хране, дуго није хтео ништа да каже а онда је, најзад, пристао да открије своју тајну: у време припремања хране, често је имао обичај да изговара покајничку молитву.

Налазећи се у дому, мајка је, чак и ако је веома заузета, у прилици да се моли далеко слободније, него они који раде изван куће. Уопштено, чак ни мајка која ради изван куће никада не би требало да заборави да је породица њена превасходна обавеза. У неким случајевима, такав посао може да буде и психолошки неопходан као предах од непрестаног „седења код куће“, али то не значи да би мајка требало да тежи стварању „каријере“. Присуство мајке у кући благотворно утиче на дух породице, што се веома добро изражава пословицом: „Мајка у кући је као срце на свом месту“. Духовна улога мајке у породичном „организму“ важнија је од сваке финанијске потпоре коју она може да омогући; њено место у структури породице је незаменљиво, посебно када је реч о савременим, малим породицама.

Родитељи се понекад жале да су исувише заузети или уморни да би извршили молитвено правило. Свако је, међутим, у могућности да преиодично, рецимо сваког сата или сваких пола сата, једном и свим својим бићем, избацивши све остало из главе, полако изговори: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!“ Усредсређеност молитве, чак и ако је овако кратка, чини да се осећање молитвеног расположења и присуства Божјег сачува веома дуго, чак и у случају велике заузетости. Поједини људи су у стању да ово расположење сачувају до следећег изговарања ове кратке молитве.

Постоје и они који се жале да забораве на Бога чим изађу из цркве. И сама хришћанска породица, међутим, према речима св. Јована Златоустог, треба да буде „мала црква“. Дом треба да буде освештан, у њему треба да се налазе иконе и да буде упаљено кандило. Понекад може да помогне и слушање духовне музике. С друге стране, не морају се строго избегавати сви разговори о „световним стварима“ са нашим укућанима и пријатељима. Далеко је важније да се потрудимо да у срцу сачувамо дух молитве и осећања Божјег присуства. Свакога јутра можемо да изговоримо: „Господе, ако ја заборавим на Тебе, Ти не заборави на мене“ или „Господе, сачувај моју децу, чак и ако она забораве на Тебе!“.

Монахиња Магдалина

Превод са руског језика Антонина Пантелић