Из архиве догађања

Посета манастирима Пиротског краја 2014.

 У суботу, 22. јуна по старом календару, благодарећи Господу и Светој Недељи, верници наше парохије из Паси Пољане, по благослову и на челу са старешином јерејем Александром Миленковићем,обишли су неколико светих манастира Пиротског краја.
Домаћински дочек, као што и доликује православним србима и монасима, приредила је братија манастира код села Поганова, који је изграђен крајем 14. века од стране властелина Константина Драгаша и који је посвећен Светоме Јовану Богослову. Јутарњу Литургију служио је игуман отац Мардарије, саслуживао отац Александар Миленковић са осталим вернима. Уз благослов игумана, а након његове искрене, духовно снажне и мудре речи медоточно изливене на нас верне, пошли смо даље ка манастиру Суково.

Манастир код села Сукова, посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Век и ктитор нису познати, али се зна да је 1606. године живописан. Данашњу манастирску цркву је од 1857. до 1859. изградио Сали-бег из Пирота, у знак захвалности за оздрављење свог сина. Током Великог рата, 1915. године, опљачкали су га бугари. Радујући се и овој светињи, дочекани смо и од стране игумана оца Серафима, који нам је посветио време за разговор. Још једно окрепљење и уследио је одлазак у Темску.

Сам манастир је из 11. века и добио је име по старом граду Темцу у близини самог манастира, надомак Пирота, а посвећен је Светом Ђорђу. Цркву су подигли браћа Дејановићи, који су били у сродству са царом Душаном. 1928.-е године, склањајући се од ужаса богоборне совјетије, у манастир долазе око четрдесетак рускиња, и од тог момента манастир постаје женски и остаје до
данас такав. Управо од руса потичу идеје за чајеве и мелеме за многе болести, које и данас справљају у манастиру и по чему је манастир познат и јединствен у свету. У цркви смо упутили кратку молитву Господу и поклонили се честицама моштију Светог Ђорђа. Старешина манастира, мати Ефросинија, приликом нашег доласка, уз присуство нашег архипастира епископа Нишког г. Јована, дочекала је и Прво Београдско Певачко Друштво предвођено старешином београдског Саборног храма, протојерејем-ставрофором Петром Лукићем и протођаконом Радомиром Перчевићем. Након пар дивних отпеваних нота, којима нас је наградило Певачко Друштво, уз благослов нашег епископа г. Јована, пошли смо ка манастиру Дивљане.

Манастир се налази на 5 километара јужно од Беле Паланке у подножју југоисточног дела Суве планине, на 450 мнв. и посвећен је Светом Димитрију. Задужбина је браће Мрњавчевића с краја 13. века. У току своје историје имао је и образовну и здравствену функцију. Још 1578. године путописац Стефан Герлах записао је да се у школи учило читање, писање и појање словенске Литургије.
Преживео је многе историјске догађаје: Крџалијски погром у Понишављу 1796., паљење у Првом српском устанку 1809. Године 1873. је срушен пирг. Паљени су конак и библиотека 1876.—77., а 1902. је срушен и наос, да би се изградио данашњи објекат. За време Бугарске окупације 1915.—16., опљачкан је и оштећен манастир и тада је нестао стари запис о боравку Светог Саве у манастиру и околини. Након Октобарске револуције, из Русије је побегао велики број руских монахиња, официра и доктора и дошао управо у овај
манастир. Они су живописали и уредили нови храм,те око 1933. подигли зимску црквицу посвећену светом Серафиму Саровском чудотворцу. Након упознавања са историјатом манастира, одржана је вечерња служба. У разговору са игуманом оцем Серафимом, могли смо се ближе упознати са проблемима и потешкоћама у којима се монаси данас налазе и проналазе свој пут ка Богу. Пуно мудрих речи, искрених и јасних одговора на наша питања, чули смо од оца Серафима, чија је истрајност, стрпљење и вера у Господа нашег Животворног, заиста пример нама вернима. 

До следећег заједничарења на овај и овакав начин, нека је на здравље и спасење!

3. мај 2014., Свети владика Николај
 

На данашњи дан, наша Црква прославља Светог владику Николаја Србског. Служећи јутарњу Литургију у цркви Свете великомученице Недеље у Паси Пољани, свештенослужитељи отац Александар Миленковић, отац Бобан Димитријевић и присутни народ, заједничком молитвом су заблагодарили Господу за све благодати и Светоме владики Николају за посредништво пред Њим.
Затим се народ окупио да чује предавање о србском светитељу, Новоме Златоусту.
Предавање након Свете Литургије, одржали су јереј др. Бобан Димитријевић, који је говорио о ревнитељству Светога владике Николаја и његовом истинском и бескомпромисном исповедању Христовог Јеванђеља, и историчар господин Бојан Митић, који се осврнуо на историјске приче и анегдоте из овоземног живота Светог владике, његову борбу кроз тешке ратне године праћене великим страдањем србског народа.

Свети Николаје србски и свеправославни, моли Бога за нас!

 

 КЛИКНИ НА ФОТОГРАФИЈУ за видео снимак са предавања

Јелеосвећење на Велику среду

У цркви Свете великомученице Недеље на Велику среду, одржана је Света Тајна Јелеосвећења. Свету Тајну, уз старешину цркве оца Александра Миленковића, служили су отац Александар Стаменковић из Белотинца, отац Драган Станковић из Заплања и отац Владан Стојановић из Доње Врежине.

Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се на болесника, уз помазивања његовог тела јелејем, призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне немоћи.

Света Тајна Јелеосвећења у Цркви је установљена на основу речи светог апостола Такова, који каже: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 1415). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите...(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.

Света Тајна Јелеосвећења се савршава само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. За ову Свету Тајну болесник мора да се припреми покајањем и исповешћу својих прегрешења, а после или пре Јелеосвећења причешћује се Светим Христовим Тајнама. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника, па чак и један, но Света Тајна се и у том случају савршава у име пуног сабора седам презвитера, те стога треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања.

Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставља се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља "кандило празно", то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Први од свештеника, окадивши сточић и све људе окреће се ка истоку и започиње савршавање Свете Тајне возгласом: "Благословен Бог наш..." Цео чин може се поделити на три саставна дела:

1. Молебно пјеније,

2. Освећење јелеја и

3. Помазивање болесника јелејем.

Први део је молебно пјеније које подсећа на јутрење у дане поста. Након уводних молитава, као некаква замена за Шестопсалмије, чита се његов последњи псалам 142: "Господе услиши молитву моју", произноси се мала јектенија: "Опет и опет" са возгласом велике: "Јер Теби приличи", пева се "Алилуја" и покајни тропари: "Помилуј нас, Господе, помилуј нас" затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: "Ти Који си једини брз на помоћ".

Даље следи други део - освећење јелеја, који се састоји од велике јектеније са нарочитим прозбама за освећење јелеја и за болесника, читања нарочите молитве над кандилом са јелејем и певања низа тропара Господу, светима који су се прославили исцељењима, и Мајци Божијој. Трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам Јеванђелских читања у којима се говори о исцељењу душевних и телесних болести, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси тајносавршавајућа молитва: "Оче свети, лекару душа и тела". Помазују се чело, ноздрве, образи, усне, прса и руке са обе стране. Потом сваки од седам свештеника чита Јеванђеље и молитве, и уједно помазује болесника јелејем. После седмог помазивања настојатељ узме свето Јеванђеље и, отворивши га, ставља слова на болесникову главу. Сви остали свештеници придржавају свето Јеванђеље, док најстарији свештеник не ставља руке, него (громко) чита разрешну молитву: "Царе свети, жалостиви и многомилостиви Господе..." После кратке јектеније и стихира Јелеосвећење се завршава отпустом на коме се спомиње установитељ Свете Тајне свети Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалимски (види: Јак. 5, 14-15). По завршетку болесник тражи опроштај од свих.

Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увек поново освећује.

У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду, тако да се изостави читав први део и да се почне директно од Велике јектеније. Јелеосвећење се сматра обављеним ако свештеник успе да обави макар прво помазивање.

Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј твори Јелеосвећење над здравима. У Успенској цркви у Москви оно је обављано пре Литургије, при чему, иако је чин савршаван у потпуности, помазивање светим јелејем обављано је само једном, на крају чина. У данашње време овај обичај савршавања Јелеосвећења над здравима се раширио, а обављају га у Великом посту.

Чин причешћа болесника

Црква допушта да се тежак болесник причести Светим Христовим Тајнама код куће или у болници. Томе су намењени Свети Дарови који се стално чувају у дарохранилници на Престолу, а свештеник их болеснику носи у дароносици. Тешки болесници се могу причестити и након узимања хране, како неко неко не би умро без причешћа, и то неколико дана за редом, без временског ограничења Умно поремећени и демонизовани могу се причестити само у случају смртне опасности. Уопште, у случају смртне опасности допушта се причешће оних којима би то иначе било забрањено, као на пример жена у стању природне нечистоте, лица под епитимијом и томе слично.

"Запасни" (резервни, похрањени) Свети Дарови припремају се обично на Велики Четвртак, када је Господ установио Свету Тајну Причешћа, али у случају потребе, и у сваки други дан када се служи Литургија. Ради тога се на Литургији освештава посебан Агнец, по истом чину као за литургију Пређеосвећених Дарова, и напаја се Светом Крвљу. По окончању Литургије овај свети Агнец се суши раздробљен светим копљем на ситне частице на дискосу, због чега се опет шири антиминс. Ове частице се суше над дискосу испод кога је посуда са ужареним угљем, или данас се може користити електрични решо који се ставља на Престо десно од антиминса, на чист пљоснати камен или циглу. Частице се на дискосу окрећу светим копљем како не би прегореле. Уопште, при томе је потребна велика опрезност и пажња. Осушене частице полажу се у нарочити кивот унутар дарохранилнице која увек стоји на Престолу. Ако је кивот од злата, или од сребра па позлаћен, онда се Свети Дарови у њега стављају без подметања папира. Ако је пак кивот од сребра без позлате, или од другог метала, онда се испод поставља чист папир. Забрањено је држање Светих Дарова код куће. После припремања Светих Дарова на начин који је горе изложен, у прво време њих треба проверавати, да се не би појавила буђ или плесан. И уопште, ове Свете Дарове треба с времена на време прегледати.

За доношење Светих Дарова у кућу болесника служи дароносица, која се која се умотава у покривач и полаже у врећицу да пришивеном траком коју свештеник носи око врата. Свештеник у епитрахиљу и са наруквицама носи на себи Свете Тајне у дароносици, и при томе ни у какве послове или разговоре успут ни са ким не треба да се упушта, нити дароносицу сме било где да оставља. Када дође код болесника, свештеник треба да разјасни: може ли болесник да гута и да ли ће моћи да прими Свете Тајне? Ако болесник може да гута, онда свештеник на столу који је покривен чистим столњаком шири покривач, полаже на њега дароносицу, вади из ње малени путир, узима частицу Светих Тајни, ставља у путир, и налива мало вина (да би болесник могао лако примити Свето Причешће). Након уводних молитава, "Вечери Твојеја тајнија" и "Царју небесниј" са богородичним, он чита три нарочите молитве, а затим исповеда болесника "удаљујући мало присутне" (тј. сроднике који се ту налазе). После исповести свештеник чита посебну разрешну молитву а затим, након што прочита уобичајену молитву "Верујем, Господе, и исповедам" причешћује болесника у присуству сродника и укућана. Након причешћа чита се "Ниње отпушчајеши", Трисвето, "Оче наш", тропар дана, богородичан и "отпуст тога дана".

Обележавање великог празника - Богојављења

           ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ
 Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи. сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Свети владика Николај Србски

Духовни рад при цркви Свете великомученице Недеље у Паси Пољани

У оквиру катихетско мисионарске активности при храму Свете великомученице Недеље у Паси Пољани код Ниша, у току Васкршњег поста као и поста Светих Апостола, верни народ је имао прилике да у ДВД издању прати едукативни серијал о Светој Литургији нашег епископа Г. др. Јована.
Отац Александар, парох ове цркве и вероучитељ, овим серијалом као и својим коментарима истог, приближио је светотајински живот Цркве верном народу Паси Пољане. У склопу катихетско мисионарске активности, у недељу 14. јула 2013. на празник св. Козме и Дамјана, предавање на тему " Питање приступања верних светој тајни причешћа " одржаће јереј др. Бобан Димитријевић, професор Богословије у Нишу .
Позивамо сав верни народ овог краја и околине да дођу и узму учешће на Светој Литургији и предавању.

јереј Александар Миленковић
парох Пасипољански

Предавање у цркви св. великомученице Недеље у Паси Пољани

У недељу 14.07.2013. на празник светих безсребреника Козме и Дамјана у парохиском дому при цркви Свете великомученице Недеље у Паси Пољани, после Св.Литургије, одржано је предавање на тему: ''Питање приступања верних Светој Тајни Причешћа''. Парох при храму Св. вмч. Недеље, отац Александар Миленковић, као госта и предавача позвао је јереја др. Бобана Димитријевића, професора Богословије Св.Кирила и Методија.

Предавање је прерасло у праву духовну гозбу, будући да се велики број верника укључио у плодну дискусију после излагања оца Бобана. На крају је ово духовно заједничарење завршено трпезом љубави.

Празник Свете великомученице Недеље у Паси Пољани

Паси Пољана крај Ниша данас је прославила своју небеску покровитељку и заштитницу Свету великомученицу Недељу. У Цркви посвећеној овој великој угодници Божијој, Свету Литургију служило је часно свештенство наше свете Цркве. Велико мноштво народа приступило је часним даровима и у светој Евхаристији заблагодарило Господу за радост данашњег празника. Пригодном беседом сабраном народу обратио се професор Призренске богословије са седиштем у Нишу, јереј др. Бобан Димитријевић. Након Свете Литургије уследио је кратак уметнички програм а свечаност данашњег празника настављена је трпезом љубави у порти Цркве свете Недеље.