ПОУКЕ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Првенство међу себи равнима видим како га је поставио Спаситељ - у величини смирења.

Пред Њим је велики сваки онај ко је неуморан у служењу Богу и ближњима, а први - онај ко је спреман да буде свима слуга.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке.

Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

Нама Бог није дао мач или пушку да присиљавамо људе да нам приђу, да постану хришћани. Нама је Господ дао реч. Ко има уши и жели да чује - чуће. То је наше оружје. Пут Божији није лак. Али је частан. Он подразумева непрекидну борбу са самим собом, са страстима, са неправдама, сатаном. То је, уз муку, пут љубави. Према себи, ближњима, свему живом, па и према непријатељу. Награда на крају пута је она вечна, небеска слава у Царству Божијем. Они, који славу земаљску, сласти и страсти овоземаљске, гордост, среброљубље, грабеж, мржњу, претпостављају оном првом, никада неђе сазнати колика је радост у души онога који је на Божијем путу. Неће спознати ни каква, ни колика награда га чека у Царству небеском за све овоземаљске муке и страдања. Да не говоримо колико би свет био бољи и лепши када би се људи више окренули Богу.

...она молитва која потиче из дубине душе то је она велика, права. Највећа хришћанска врлина је љубав. Наша вера у тренутку када непосредно угледамо Господа прећи ће у знање. Наша нада ће прећи у остварење: Добили смо Царство небеско. А љубав нема у шта више да се претвори. Љубав је највиша врлина. Све друго што човек дели са другима смањује се осим љубави. Што је више дајете, више је имате. У њој има места за све: родитеље, децу, супружнике, за све људе, чак и непријатеље.